Српске куће кроз историју

– По чему знаш?

Видиш, оно је српска кућа, направљена у духу архитектуре овог поднебља, са кровом на четири воде, широком стрехом и тремом – по томе се препознаје земља Србија, баш као што бретању у Француској карактеришу беле куће црних кровова…“ У ту кућу је уткано вековно искуство, мудрост и осмишљеност народних неимара, тако да су некада давно прављене са две просторије: „кућа“ у којој је била ватра (огњиште) и соба, са тремом или без њега. Отуда и пословица „Куће, колико те може покрити, а баште, колико ти око види“..

Свесни да је вештина градње станишта услов да се одоли свакојаким искушењима, градитељи ништа нису препустили случају. Упућени у живот и његове законитости, климатске ћуди поднебља и географски положај, водили су рачуна да станиште граде од материјала у складу са природним окружењем, да буду у заветрини, на сунчаној страни, близу воде… Тако су настајале куће одређеног поднебља: шумадинке, косовке, златиборке, мачванке, ердељке, моравке, како их је по распрострањености делио Јован Цвијић, препознатљиве и по мајсторима што су их правили, као осаћанске, пироћанке, црнотравске.

Творевина са душом

„Нигде наш човек није више и дубље уградио своју душу као у здањима намењеним свом живљењу. Нигде, као овде, наши преци нису потврдили свој идентитет нити су било којом творевином исказали толико љубави и заноса“, записао је Радомир Станић у књизи „Старе српске куће као градитељски подстицај“. То се може видети и из Рјечника Вука Караџића у којем је о народном градитељству записано 220 речи, за типове зграда је забележено: колиба, савијача, кухача, савардак, стрница, огњарица, кровињача, лубњача, изба, клијет, вајат…

Често се неправедно те старе куће повезују са сиромаштвом, што је нетачно. Градећи себи кров над главом, људи су се трудили да га прилагоде својим потребама да буде што удобнији и функционалнији, отуда и изрека – своја кућица своја слободица“ али и клетва „кућа ти се кућерином звала“. Нису им биле потребне собе и спратови ради престижа, али су и те како имали културу становања. Пример за то су долапи (уграђени плакари се приписују Швеђанима и Енглезима). Максимално хумано прилагођавајући унутрашњост куће животним потребама. успели су да успоставе чудесну хармонију између грађевине и природе, и то није све. Мислили су наши прадедови и на одмор и уживање после напорног посла у пољу, градећи себи посебне објекте које су називали чардаци и конаци.

– Наравно, идеја повратка српског градитељског духа не почиње од нас, ми смо само њени следбеници. Морамо се сетити таквих великана какви су били Таназевић, Коруновић, Александар Дероко, професори Којић и Зоран Петровић. Срећом, имамо нашег професора Божу, истрајног борца за повратак традиције српског градитељства. Нажалост, његов огроман рад до сада није био друштвено вреднован и то је мрља на нечијој савести. Да је по среди државни пројекат, друга би то причо била. Чинимо напоре да то постане, не штедимо енергију, знање и време. Сматрам да су признања за рад и допринос очувању српске градитељске традиције архитекте Боже Петровића, иако бројна и заслужена, стигла можда прекасно али оно зашта још свокако има времена јесте његов пријем у САНУ. Верујем да би његов улазак у нашу највећу научну институцију био част и за њу саму.

Онлајн брошура

Погледајте онлајн брошуру са детаљнијим приказом српских кућа кроз историју.

Српско национално удружење

Контакти


Народних хероја 30
Нови Београд

Додатне информације