Проф. Божидар Петровић

Пре 15 година био је актуелан тај фамозни коридор 10 који је и данас актуелан. Божидар Петровић, пензионисани професор Архитектонског факултета у Београду, тада је у једном интервјуу рекао оно што од речи до речи још понавља:

„Много се говори о изградњи аутопута, а тиме и о новим царинским зонама, хотелима, мотелима, бензинским пумпама, банкама, мењачницама и другим објектима крај пута. Ако тај аутопут пролази кроз брдовити Балкан и ову Србију, зашто не урадимо да онај путник намерник што долази са севера Eвропе осети да је прошао кроз једну особену земљу, јер ти објекти чине идентитет овог поднебља и овог народа. По бреговима и вијацима куда ће проћи тај велики светски пут, наши дедови и прапрадедови оставили су трагове својих хтења и своје енергије. Од нас, њихових потомака, било би и морално и дужнички да не подражавамо туђу памет као неуки потрошачи, већ да градећи светски пут градимо и свој на нама својствен начин. Кад већ улажемо толике паре, зашто не искористимо ову прилику да простор покрај будућег пута буде и особен и леп, да има своју атмосферу и своју духовност".

Заробљавање потомака

Добро зна проф. Петровић да за овај циљ треба да се бију још многе битке, па их он и бије. У 84. години живота. Бије битке против метала, стакла и бетона, састанци, обилази министарства, убеђује. Свуда наилази на исте препреке: паре, паре, паре. Сви говоре о парама, нико о духовности. То је он узео на себе, до последњег даха. Мада је изучио највише школе на којима се неимарство у нас учи, проф. Божидар Петровић није „патријарх" у српској архитектури. Општина Горњи Милановац, на чијем је тлу рађен, изабрала га је за главног архитекту, док је главни архитекта Београда његов ученик Ђорђе Бобић. Нема везе, чика Божи је важније да буде препознатљив него познат. А то је постигао више него ико. Ономе ко је бар једном видео неку од стотинак његових кућа просутих по Србији Гроцка, Лици, Прањани, Коштунићи, Рајац, Тара, Рипањ, Ириски венац... његово име аутоматски изазива топлину и нежност. Зато што су и куће према његовим пројектима топле и нежне, материнске, човекомерне, у потпуној хармонији с природом. Књига „Старе српске куће као градитељски подстицај", која је доживела четврто издање, има, вели, грешку у наслову, пошто нису само Срби такве куће правили, оне су израз балканског поднебља.
Појашњава: Кућа треба да задовољи два основна услова: потребе корисника и захтеве поднебља. Такве куће су у Србији постојале све до 20. века, а онда је полако започела њихова декаденција и сви су постали „модернисти". Најцрње је то што се обогатио скоројевић, а он прави кућу која му нити треба, нити је добра и која ће остати у наслеђе неким несрећницима после њега. Услед брзих промена навика и потреба, треба да правимо куће кратког века, највише за једну или две генерације. А ми правимо куће за наредних 300 година, као сто су, рецимо, оне бетонске зграде на Новом Београду, за наше чукунунуке који ће ко зна како живети и желети да живе. Тиме их заробљавамо што је веома нехумано.

Разум, а не патриотизам

А како треба?
Ја сам за наслеђе које неће бити полигон за клањање, него за остваривање савременог деловања. И ја сам за модерно, прихватићу све што је у модерном вредно, али нећу да копирам и компилирам, већ да га ускладим са подлогом наслеђа. Наши преци нису случајно правили куће какве су правили. Имате моравску кућу, војвођанску, златиборску, шумадијску, босанску... све различите, али све одговарају поднебљу. У Немачкој, у Поморанији, све је исти тип кућа, а ја сам богатији од њих јер је и моје наслеђе богатије. Два основна типа куће овог поднебља, објашњава професор, су динарска брвнара и моравска кућа. Прва се простире од Динаре до Мораве, док је друга дошла с југа, основа јој је косовска кућа. Шумадија се нашла тачно на судару та два типа и носи обележја оба. Пинарска брвнара је дводелна или троделна. Основни део је онај у коме се налази огњиште, заправо тај део носи име „кућа" које се касније пренело на цео објекат. Други део је соба, односно две собе ако је троделна. Посебан део је вајат, место за становање младих чланова домаћинства са потомцима. Стигла с југа у богатији поморавски крај, и моравска кућа је постала богатија у решењу. Лобила је трем из кога се улазило у све остале просторије, а касније и чардак, заправо проширени део трема у коме се живело, чак и спавало лети. Стиг је био читав мали град таквих кућа, била је милина стати и гледати их казе проф. Петровић. Велика је штета што бар нису у целини снимљене пре него што су потопљене на Ђердапу. И војвођанска кућа има трем, обележје моравске куће која јој је у основи. Као типична динарска брвнара, по мени је златиборска кућа ипак једна од најлепших. Шумадијска носи обележја и динарске и моравске, а највећи степен развоја достигла је као полубрвнара. Обе ове куће и њихове комбинације развијале су се и у градским условима, а неке од њих биле су праве палате са прекрасним тремовима и балконима. Али у градовима су такве куће углавном уништене. Уместо закључка, преносимо изјаву проф. Петровића из књиге Снежане Тошеве „Божидар Петровић Кућа као отисак трајања": „Морамо поштовати географију и наш положај на овој планети као неминовност и полазити у градњи од те условности. Самим тим, остварујемо континуитет. Очување континуитета није никакав 'изам', нити било чији патриотизам, већ логично, нужно и условљено понашање ако нам је стало до разумности, а не до помодарског и јефтиног егзибиционизма. Спајање модерног и наслеђеног и њихово претапање у особено је најтеже, али је зато највредније у култури једног народа".