СРПСКА ГРАДИТЕЉСКА ТРАДИЦИЈА И ПРОСТОРНО УРЕЂЕЊЕ
Народ који држи до своје историје, традиције, вере и културе чува и свој градитељски идентитет. Дужи низ година развијо се идеја обнове свести о традиционалној српској архитектури, њеном месту, значају и улози. Озбиљна друштвена тема тиче се многих питања, од здрављо људи, преко осећања припадности властитој држави до безбедности и просторног планирања. Остварено је много значајних пројеката у индивидуалној градњи и подизању јавних објеката уз свеобухватно коришћење иараживачког материјала општинских завода за заштиту споменика културе. Али, још смо на почетку дугог пута.
Дипл. инж.
Славољуб Закић
Лако ћемо ce сложити како нам је земља лепа а да је природа широко даривала њене просторе. А наш народ, историјски гледано, скроман, радан, честит и простодушан, узимао је од ње таман колико му је било потребно да опстане. Онако како је живео тако је и градио. Без много школе и наука, али поштујући мудрост која се преносила с колена на колено. Чврсти темељи, камен, земља, касније опека, трем, окућница, огњиште и оџак. Кров у зависности од краја, оштрих углова тамо где има више падавина, снега поготово и блаже закошених у равничарским пределима. Куће беху лепе, топле и здраве, препознатљиве по једноставности, боји зидова, облику капија, прозоро, бунара, вајата...
Тако вековима, уз све невоље и ратове који су немилице тутњали овим просторима остављајући пустош и јад. Ницале су опет и увек у насушној потреби предака да очувају свој кров над главом, обичаје, културу и веру, речју идентитет.
Много се векова сабрало но овим просторима. Ево, закорачисмо у двадесет први. Да бисмо уздигнуте главе ишли даље, неопходно је да знамо шта имамо у наслеђу, колико га морамо чувати и на њему опстајати. Само са својим вредностима можемо припадати свету и у њему свој значај темељити на сопственој култури. Морамо боље разумети поруке сопствене традиције. Наравно, оно се још како огледа у градитељству. Јер, прете нам скоројевићки менталитет, новокомпоновани (не)укуси, кичерајска разметљивост...
Још је мудри Јован Скерлић упозоровао да су сва велика уметничка дела никла у народу. Њена снага враћа се када се дотакне земља, плодна њива, жеља за стварањем и рађањем. Сви велики ствараоци враћали су се у својим делима тамо одакле воде порекло. Може ли се замислити Коњовићево сликарство без његове Војводине, Бора Станковић без Врања, Ћосић без Прерова, Ћопић без Грмеча или Милић без Мачве.
 О томе често говори архитекта, професор у пензији Божидар Петровић, који је успео оно што други нису могли или нису хтели. Добар део живота, огромну енергију и неуништиви ентузијазам уградио је у очување наше градитељске традиције. Учинио је заиста много, указао на опасности и показао шта нам ваља чинити. Зато је поштован и радо слушан.
- И поред великог историјског, инспиративног потенцијала у градитељском наслеђу постали смо јефтини помодари, па је умесно упитати се да ли су нам полазишта, па и цепокупно стручно, интелектуално и духовно васпитање на потребном нивоу? У архитектури, са својим „мотелским", „новокомпонованим", а у поспедње време и „постмодерним" стилом неизворни, зависни. Уосталом, као свако ко нема сопствено средиште, ко професионална полазишта не носи у себи већ у спољним повременим утицајима. Међутим, нико није дуго живео само од позајмице, ни материјалне ни духовне - упозорава професор Петровић.
Како да сачувамо дух наслеђа?
- Градитељско наслеђе не сме остати вредност само за себе. Још мање етнографска грађа, већ подстицај за трајање, духовни полигон за истинско стварање и духовна прегнућа. Само таквим приступом можемо одолети туђим утицајима, чији насртаји на суштину и самобитност нашег постојања нису ни мали, ни безначајни. Напротив, они су велики и опаки!
Очувати дух наслеђа, које није реликвија већ полигон на коме се добија поуздано усмерење за трајање, значајно је као и очување наших граница. Али, то не значи затворити се у себе, већ, како то рече један нош књижевник, „треба бити загледан у свет а укорењен у баштину". Мислим да та „укорењеност у баштину" чини нашу историјску свест без које нам прети опасност да нас не буде. Зато, сем осталог, није свеједно какве куће правимо, какве објекте, касарне, школе, вртиће... Сви они морају одисати овим поднебљем, бити наши и по мери и по духу. Јер, савремено архитектонско стваралаштво није пуки професионални и културолошки егзибиционизам, већ одговоран и културни рад који мора да активира „потку и основу" која је у стању да траје и да се у духу продужи - објашњава професор Петровић.
Дело професора Петровића је свакако било снажна инспирација пројектном центру „Логистика" да продужи златну нит свог учитеља и ментора. На челу фирме је дипломирани инжењер Славољуб Закић, марљив и амбициозан стручњак који десетак година истрајава у свом племенитом науму да нашим просторима врати оно што их краси и што им припада.
- Наравно, идеја повратка српског градитељског духа не почиње од нас, ми смо само њени следбеници. Морамо се сетити таквих великана какви су били Александар Дероко, професори Којић и Зоран Петровић. Срећом, имамо нашег професора Божу, истрајног борца за повратак традиције српског градитељства. Нажалост, његов огроман рад до сада није био друштвено вреднован и то је мрља на нечијој савести. Да је по среди државни пројекат, друга би то причо била. Чинимо напоре да то постане, не штедимо енергију, знање и време. Сматрам да су признања за рад и допринос очувању српске градитељске традиције архитекте Боже Петровића, иако бројна и заслужена, стигла можда прекасно. Али, оно зашта још свокако има времена јесте његов пријем у САНУ. Верујем да би његов улазак у нашу највећу научну институцију био част и за њу саму.
Сви народи који држе до своје традиције и достојанства негују своје градитељство. Чим крочите на тло неке од њих знате где сте чим подигнете главу. Одмах вам је јасно да сте у Шпанији, Швајцарској, Француској... Погледајте наше пријатеље Грке. Куће јасних линија, једноставне, бели зидови, бео камен, прозори у плавом. Шта је то? Боја њихове заставе! Имамо одличан пример зграде енглеске амбасаде у Беогроду. Типична њихово кућа. Одмах препознатљива, као и порука: то смо ми. И такве су им амбасаде широм света. Чак и зграда немачке амбасаде, наизглед непривлачна и хлaдна, али у њој препознајемо aрхитектонске стилове њихових покрајина сабраних у целину. Погледајмо кинеску амбасаду, два змаја као детаљи на предњој фасади - истиче господин Закић.
Наши простори су били стално на ратној ветрометини и често су освајачи рушили оно што је с муком подизано.
- To је тачно. Безброј је таквих примера у прошлости. Рецимо, Синан-паша је срушио манастир светог Архангела и на том месту подигао џамију која и данас носи његово име.
Освајачи су увек прво затирали изворе наше традиције и вере: rpoбља, цркве и храмове. У оном страшном погрому на Космету, страдао је, сем осталих, манастир Зочиште где се чувоју мошти Козме и Дамјана. Насилници су спалили конаке, школе, куће... Ако је нека утеха, урадили смо идејно решење за обнову конака Зочишта и уздамо се у бога да ћемо их ове године ноправити без обзира на све.
Али, опет се враћам на основу проблема, а то је слово закона. Без јасне и обавезујуће регулативе нема битнијих помака. Словенци су, на пример, још 1971. године донели закон о градитељству који је још на снази. Републику су поделили у четири архитектонске регије и тачно се зна какав тип кућа се гради у Штајерској, Приморској, Горењској или Долењској.
Ми имамо своју препознатљиву српску кућу. Свако ко је једном видео и боравио у њој пожелео је да тамо живи. Једно од најчешће коришћених речи у последње време је „бренд". To је наш печат, стара српска кућа, на четири воде, како ми то кажемо, окренута тако да има највише светла, грађена од материјала који чувају здравље човека. To су камен, дрво, цигла... О предности тих материјала позван је да говори архитекта Слободан Николић Бода који је често у нашем тиму. Иначе, Бода је радио технологију материјала током изградње зграде Војномедицинске академије. Стручњак на гласу - каже нош саговорник.
Ако знамо како изгледа, од чега се гради, где се подиже српска кућа а да то буде уз поштовање принципа њене градње?
- Само треба сагледати како су градили наши преци. Нису располагали савременим апаратима и машинама. Оно што их је учила мајка природа, кочићи и здрав разум. Нису знали за радиоестезију, али су имали рашље и тачно одређивали смер подземних вода како би избегли градњу на том месту. Затим су гледали где пландују овце. He у влажном шумарку већ на здравој ливади. Али, нема куће без извора живота. Зато су постављали плочасто камење и остовљали га неколико дана. Онда су га окретали и гледали. Ако је суво, тамо нема енергије, живота. Уколико се по њему јаве бубе, глисте, зачне живот, то је место за темеље. Понављам, камен, дрво и цигла. Дакле, природни материјали. Шта је цигла до печена земља. Бетон је нездрав. To је доказано. Има негативну енергију и треба га користити у најмањој мери као везивно ткиво у градњи. Никако више. Српска кућа носи печат краја у коме је. Није исто кућа у равници или брдско-планинском подручју. Она је слика свога краја. Исто је и са обликом, односно угловима кровова, усаглашеним с потребама. Пре свега мислим на падавине. Није иста кућа крај Мораве или у Врању, Бачкој.
Рекосмо, четири воде, четири стране, трем обавезан у облику слова „Г" или „П". Дрво даје топлину, могућност украшавања. Зависи од домаћина. Кућа личи на човека, она се воли и чува. Има свој лик. А не оно што је урађено поспе поплава у Међи и Јаши Томићу. Одобрена су средства, али пропуштена је велика прилика да људи добију куће по мери нашег човека. За исте паре, чак и јефтиније. Шта су урадили? Подигли су типско населље, без душе и стила, постројили куће. Тешко је домаћину да препозна своју осим по кућном броју. Кућа треба да личи на свог домаћина, па ће и он личити на њу. Оставити им простор да заједно свеобухватно „расту".
И још нешто: радује нас повратак традиције Војске Србије, од организације до визуалне препознатљивостх. Али, војник има своју кућу. To је касарна. Знамо да су многи гарнизони измештени, неки објекти су напуштени, други ће се градити. Све вредно и лепо подигнуто је пре Другог светског рата. Лепо је видети здања касарне у Топчидеру, Војне академије, Војне гимназије, оне на углу Ресавске и Немањине... Издвојио бих још зграду Војномедицинског центра у Новом Саду. Погледајте је. Поштована је традиција градње српске куће, у њој се види равничарски дух, бела бојо зидова, кров покривен црепом. Дакле, касарну препознајемо од самог улаза, портирнице. Једноставност и функционалност су њене одпике. Војници треба да се осећају пријатно, да им је толло, са што више светла у просторијама.
Стара српска кућа је, пре свега, удобна и безбедна, није на клизишту и тешко је подложна пожару, отпорна је на померање тла. Да не будемо у заблуди, становати у њој не значи живети у вековима иза нас. Напротив, у њој треба да буду компјутер, електрични уређаји, може и подно грејање, све што олакшава живот, али изглед и поштовање градитељске традиције су на првом месту - закључује господин Закић.
Имамо озбиљну тему за размишљање. Наравно, нисмо рекли све нити је то могуће на једном месту. Добро би било да размишљамо сви, од појединаца који крећу у градњу, обнављају старе куће или они у чијим су рукама крупне одпуке, инвестиције, планови. Добро би било најпре пo нас који живимо у овој земљи, а и због света да нас још по нечему препознаје.
УПОРИШТА ЗА БУДУЋНОСТ
У својој књизи „Старе српске куће као градитељски подстицај", професор Божидар Петровић је, сем осталог, написао:
„Грађењем се препознаје народ, његов дух и идентитет. Вештина грађења одувек је била одлика оних заједница које су умеле да одолевају сваковрсним искушењима.Степеном градитељског умећа обезбеђивани су не само услови за опстанак, већ и услови за све видове просперитета. Народ који је умео вештије и моћније да гради, одређивао је меру своје егзистенције, стварајући себи сигурније упориште за будућност. Разлози нестанка цивилизације у којима су остварена велика архитектонска дела били су у сферама потпуно изван градитељског стваралаштва".
БЛАГОСЛОВ ПАТРИЈАРХА
- Још 1995. године, на самом крају ратних збивања, са благословом патријарха српског господина Павла, руководству Републике Српске представили смо нашу идеју и планове. Реч је о прилагођавању облика кућа које су карактеристичне за тамошњу територију: крајишка, подрињскороманијска, посавска и херцеговачка.
Сада имамо историјску прилику да на територији далеке Аустралије, у Сиднеју, тамо где живи много Срба, усмеримо градњу веома значајних објеката чије подизање финансира наша православна црква. Наравно, све уз поштовања српске градитељске традиције. Реч је о будућем колеџу, јединственој високошколској установи у православном свету, изградњи центра за негу старијих особа, пензионерско насеље и домова за људе у поодмаклом животном добу - истиче господин Славољуб Закић.
ДЕЛА ЗА ПОНОС
Оно што је пројектни центар „Логистика" урадио после вишедеценијског урбанистичког хаоса заиста може служити за пример. У сваком погледу, од српског гродитељског симбола до функционалности и уздизања еколошких норми на светски ниво. Подужи је списак онога што су урадили и раде, а на ње-му су: наставна база Шумарског факултета у Краљеву, објекти у Бањи Врујци, школе и куће у колубарском крају, два хотела у Гучи, неколико етносела, стамбене зграде у Зубином Потоку, Владичански двор за Жичку епархију, конак сестринства манастира Свети Никола код Рашке, Дома здравља Зубин поток, реконструкција два конака за манастир Зочиште на Косову и Метохији, реконструкција црквеног дома из 19. века у Добановцима крај Београда, реконструкција задње фасаде духовног центра „Николај Велимировић", у Краљеву (бивши владичански двор док је био владика Жички), реконструкција механе из 19. века у селу Лазница - Жагубица (објекат под старањем Завода за заштиту споменика културе), етнодомаћинство код манастира Ђурђеви Ступови... Тренутно се ради главни пројекат реконструкције зграде Скупштине општине Алексинац (2.500 квадратних метара). Објекат је такође под заштитом. У току је припрема пројектне документације за спортско-рекреативни комплекс „Извор" - Жагубица са тениским теренима, отвореним и затвореним базеном, два хотела...
Уосталом, много корисних информација и упутстава можете наћи на сајту: www.srpskekuce.com
БИСЕРИ
Много је објеката који одишу духом и традицијом нашег градитељства. Целокупно градско језгро Призрена, иако грађе-но махом у 19. веку, појам је естетских вредности, функционал-ности и чистоте која би се садашњим речником могла назвати: поштовање еколошких норми. To је доказ да је још у оно време постојао висок ниво културе становања.
У копаоничком селу Симичиште, општина Лепосавић, налази се кућа с краја 19. века и неколико штала и сењака (с почетка 19. и почетка 20. века). Тамо је некада била граница између Србије и Турске. Иако је реч о такозваној плетари, зиданој од блата и сламе, одолела је многим годинама и земљотресима ко-ји нису реткост у том крају. Иако без велике школе и архитектонског образовоња, њен градитељ је очигледно имао истанчан смисао за простор и пропорцију. To дело вреди обновити и сачувати из много разлога. Слични објекти постоје и у неколико поткопаоничких села као што су Црнатово, Остраће, Обади, Родељ...
Опет се селимо у градску средину. Краљево и чувени господар Васин конак. Cа његовог балкона је владика Велимировић одржао познати говор против конкордата. Зграда је бисер архитектуре тог времена, веома функционална и данас. Сада је духовни центар који носи име великог владике.
Кућа трговца Малог Ристе у Пироту толико је аутентична да су у њеном амбијенту снимљени многи кадрови филма „Зона Занфирова". Газда јесте био имућан, али не много образован. Међутим, то му није сметало да поштује традицију и својој кући да најбољи печат наше архитектуре.
Дијагонално од београдског хотела „Москва", у улици Српских владара, налази се Игуманова палата. To је орхитектонско дело које садржи елементе наше традиције и духовности. Прави бисер. На њеном врху се налазила композиција која приказује игумана са сирочићима. Послератна власт је скинула ту компо-зицију и ето идеје за покретање иницијативе око њеног враћања.
Још смо у Београду. На углу, преко пута Београђанке плени својим изгледом здање садашњег Студентског културног центра. Познато је да се ради о Официрском дому из времена Милана Обреновића. Има још безброј објеката по нашим варошима и селима, а нама остаје само да хтења и снове њихових неимара прилагодимо времену данашњем и савременим потребама човека. Радићемо оно што чине сви озбиљни народи Европе - наглашава инжењер Закић.
|
